Ankica sa suprugom napustila Švajcarsku i vratila se u dedovinu posle 33 godine: Nisu mogli da veruju šta ih je...

Posle više od tri decenije života u uređenom sistemu i sigurnosti koju pruža inostranstvo, pordica Ćorić donela je odluku koja se retko viđa – da sve ostave iza sebe i vrate se tamo odakle su nekada otišli. Nije ih vodila računica, niti bolja prilika, već osećaj da ih nešto stalno vuče nazad, uprkos svemu što su godinama gradili daleko od kuće.

Povratak ih nije sačekao raširenih ruku – zatekli su razrušeno imanje i zapušten kraj koji tek pokušava da oživi. Ipak, za njih dileme nije bilo: mir koji su tražili nisu pronašli u tuđini, već upravo tamo gde mnogi više ne vide budućnost.

"Želeo sam da budem svoj na svome"

Ćorići su jedni od tih retkih koji su, uprkos svemu, poslušali unutrašnji glas i odlučili da se vrate na svoju dedovinu. Emotivna povezanost sa rodnom grudom bila je jača od bilo kakvog materijalnog bogatstva stečenog u Švajcarskoj. Šimo Ćorić najbolje opisuje taj unutrašnji nemir koji ga je godinama pratio:

"Mene je uvek moje mesto vuklo i želeo sam uvek da budem svoj na svome. Supruzi Ankici sam ja svake godine govorio idemo, ne mogu više, dosta je, moram da se vratim, ja hoću da budem dole, ne treba mi novac, ne treba mi ništa."

Put do obnove nije bio nimalo lak

Povratak je značio i potpunu promenu načina života, pa je tako Ankica Ćorić medicinsku uniformu zamenila radom na zemlji i uzgojem stoke, piše HRT. Obnovili su kuću, dok je njihovo četvoro dece ostalo u Švajcarskoj, a Ankica ističe povratak korenima kroz svakodnevni rad:

"Tako se proizvodilo kod naših kuća, tako su naše bake i majke. Posadiš luk pa šta Bog da i tako je to nastalo, ne bude tu samo luka, bude svega i imamo naše domaće životinje."

Put do obnove nije bio nimalo lak jer su ih dočekale razrušene kuće i zapuštena imanja. Uprkos brojnim preprekama i nedostatku radnih mesta, Ćorići su istrajali, gradeći korak po korak. Ankica objašnjava početke njihovog truda:

Napravili zavičajnu kuću i kuća za hodočasnike

"Ovo je bilo nekoliko godina, ajmo reći, napušteno, propadalo je i onda smo počeli pomalo da ulažemo, napravili smo jednu zavičajnu kuću i jedan pastoralni projekat, hodočasničku kuću."

Optimistične poruke dolaze i iz redova Crkve, jer se primećuje trend rasta interesovanja za povratak, posebno među onima koji završavaju radni vek u inostranstvu. Fra Ivan Nujić primećuje kako se percepcija Plehana menja: "Ljudi, posebno oni koji sada odlaze u penziju, gledaju taj prostor kao jedno mesto za lep, prijatan, opušten i radostan život."

To daje nadu da Plehan polako ponovo postaje mesto života, a ne samo sećanja. Uz povratak porodica, intenzivno se radi i na obnovi duhovnog središta, uključujući crkvu svetog Marka Evanđeliste, samostan i galeriju moderne umetnosti.

Fra Nujić veruje da će obnova ovih simbola zajedništva biti ključna za budućnost: "Nadamo se da će se naći dobri ljudi i podrška sa raznih strana i da ćemo to, uz Božju pomoć, završiti. Zaista je jako važno."

Spoj vere, obnove i neugasle čežnje za domovinom jedini je put ka trajnom oživljavanju ovog kraja.

Bonus video:

(Espreso/ Blic/ HRT/ Prenela: T.M.)